Balada o Veleumnom plemiću, I deo

Don Quixote, Pablo Picasso (1955)

Pre godinu dana, na Fejsbuku, pojavio se 'tag' gde bi u statusu naveli deset svojih najdražih književnih dela, a potom nominovali sledeću osobu. Umesto da sam intuitivno napisao ono što mi je prvo bilo u glavi, morao sam da se oslonim na Google i isključim svoj mozak, što je ironično, jer otišao sam na pretraživač upravo zato da ne bih napravio propust. Tehnologija, još jednom, nije bila na mojoj strani, i tek par dana kasnije mi je sinulo da sam jednu zboravio. Malo je reći da mi nije bilo pravo, a povrh svega nisam želeo da izmenim objavu, kako bi ostala autentična. Glup razlog, znam. Osećao sam se kao da sam izdao svog najboljeg prijatelja, one ljude koji su vam dragi, ali opet zaboravite da ih pozovete na rođendan. Pogodilo me, iznad svega, jer mi je poznat taj osećaj, a da ironija bude veća, od svih mogućih knjiga - bio je "Don Kihot".

Knjigu prvenstveno vezujem za svog dedu. Uvek je pričao kako je kao klinac krao knjige iz knjižara i biblioteka, ali uvek bi ih vratio. Iako je kao dete bio neobuzdan, uvek je mogao da stane kako bi uživao u dobroj priči. Kada god bi pričao o svojoj "biblioteci", uvek bi se osvrnuo na Servantesovo delo i kako je znalo da ga nasmeje, koliko god puta čitao. Istakao bi deo sa vetrenjačom i neverovatne opise jednog fizičkog čina, koji bi u stvarnosti prošao za treptaj. Na moje iznenađenje, kada sam otvorio svoju školsku čitanku, upravo bi taj odlomak i bio u njoj. Prvo što sam pomislio, bilo je: "Ako se ovo dopada mom dedi, i ako je u čitankama, onda mora da ima nečeg dobrog." Kao što se može zaključiti, nisam imao visoko mišljenje o delima što smo čitali, što od samog izbora, što od mog neznanja i nezrelosti. Konteksta radi, bio sam jedan od onih srednjoškolaca kojima je Šekspir bio "precenjeni smarač" jer su "Romeo i Julija" bili "tupava ljubavna priča". Dakle sličan stav kao što danas imam prema Džejmsu Kameronu i "Titaniku". Toliko o tome.

Don Quijote de la Mancha, Roc Riera Rojas (1962)

Čitajući taj odlomak, shvatio sam šta opravdava prozu kao granu umetnosti. Reč "pripovedanje" dobila je potpuno drugi smisao i upravo zahvaljujući tom odlomku izgubio sam kategoričan stav, koji je vladao nadamnom do tada, posebno u srednjoj. Književnost nije više bila nešto usputno, ili obaveza. Nisam se plašio da čitam nešto izvan "proverenih" autora i bolje sam prihvatio stvaralaštva koja nisu obavezno izlazila u susret mojim standardima, time ih i rušeći. Šekspir više nije bio precenjen. Štaviše, prenelo se i na druga polja umetnosti i tako poremetilo moj prvobitan način razumevanja.

Filmove i stripove sam posmatrao drugačije. Pažnja mi je pala na ono što njih čini autentičnim.  Postavljao sam mnoga pitanja. Zašto ova priča što gledam mora da bude film? Zašto ovo što čitam mora biti u prozi? Zašto ovo mora biti strip? Balet? Pokušavao sam da ih pojedinačno razložim. Film i animacija vode nas pokretima likova i kamere, koja pritom može da varira između objektivnog i sugestivnog. Stripovi su statični sami po sebi, ali daju nam dinamiku kadrova i onoga što je u njima, gde čitalac smatra da ima slobodu upravljanja ritmom priče, ali ako je strip dovoljno dobar - sam će vas voditi onako kako on želi. Predstave i baleti svode se na živ nastup, kao i učestalu evoluciju, dok se prvo oslanja na dijalog, a drugo na sintezu muzike i pokreta.

Don Quichotte, Jean Giraud Moebius (1993)

Mnogi, meni dragi, autori takođe su bili inspirisani književnošću, naravno. Ali tek tada sam opazio da su oni najdraži težili upravo "Donu Kihotu" i Servantesovim idejama, nešto što bi se ponavljalo sa drugim delima, poput "Božanstvene komedije" i drugih. Sve je privlačio odisejski narativ. Priče o samom putovanju i samopronalaženju, koje pritom daju društveni komentar, ali ne obavezno sa ispunjenim odredištem. Nekada bi ga i dostigli, ali pitanje po kojoj ceni, ili da li će shvatiti da to nije ono što su tražili. Slikari poput Pikasa i Dalija, strip-autora Mebijusa i Ajznera, i reditelja Terija Gilijama, prenosili su Veleumnog plemića u svoju oblast struke. Zašto onda to raditi?

Zašto nešto što je savršeno u tom obliku kakvom jeste uopšte pokušati da se adaptira? Da me pitate u srednjoj, rekao bih čak i da skrnave delo, iako nikako na njega ne utiču, ali to je priča za sebe. Ali možda je upravo i tome suština i veličina tog dela? Ne skrnavenje, naravno. Mogućnost adaptacije. Ono što "Dona Kihota" odlikuje kao delo jeste taj širok pojam što obuhvata. Kao što ono samo može posmatrati iz različitih uglova, analizirati različite teme i ideje što nudi, isto tako se potpuna pažnja njima može posvetiti u potpuno drugačijem smislu. Tek pošto se te teme stave u prvi plan i obrade na svojstven način, samim tim generisaće još više tema i ideja, ali i dalje sve potiče iz istog korena.

The Man Who Killed Don Quixote concept art, Terry Gilliam (2014) 

Moja radionica dobila je ponudu nedavno da uradimo kratku animaciju povodom godišnjice Servantesove smrti. Razmišljao sam šta bi mogli da uradimo. Na koji deo dela možemo da se usesredimo. Ma koliko god razmišljao, uvek bih se vratio na onaj momenat što me je preokrenuo. Na početku nisam želeo jer je često bio obrađivan, ali onda sam shvatio da treba prihvatiti sve raširenih ruku i otvorenog uma. Ako me je taj jedan momenat toliko oduševio, a i druge, ako se gde može reprodukovati- to je u animaciji.

Don Quijote, Salvador Dali (1946)

Kao što bi mog dedu svako ponovno čitanje opet teralo na smeh do suza, tako i mene uspeva svaki put da inspiriše. Ovim nadoknađujem svoj propust. Nadam se da se Veleumni plemić ne ljuti.

- Filip