Iz crno-belog

Jedanaest strana uspešno obojeno i docrtano par strana, u roku od osam sati. Fin napredak, ali tek na pola puta. Sutra se privodi kraju.

Lepo sam rekao. Šesnaesti.

- Filip

Tamna strana stakla

Sinoć sam prijavio ispite i setio se da mi jedan položeni predmet nije prošao na servisu, još od prošlog semestra, iako sam onaj sledeći položio takođe. Istog trenutka navrla su mračna sećanja - jedini način kako bih sprečio tako nešto je da odem na šalter i zamolim ih da isprave grešku. To bi bilo u redu da nisam već jednom išao, ali za neku drugu grešku i nisam najslavnije prošao. Neobična je stvar, ta druga strana stakla. Plašimo ih se, iako bi trebali da nam pomognu. Oni koji ih se ne plaše su besni na njih i sukobljavaju se, ali to izlazi samo na gore. Gnev druge strane šaltera je neizbežan i jedino što možemo da učinimo jeste da se suočimo sa njim i da podnesemo sve što krene na nas, pa ko prvi trepne. Jedan je od načina na koji sazrevamo i sprema nas da se nosimo sa nekim daleko ozbiljnijim problemima u životu.

A možda ne bi bilo loše da opet polažem taj predmet. Šta fali?

- Filip

Dram i Bas

Odradio sam u crno-beloj tehnici 80% prve polovine broja. Neki delovi su i obojeni, ali predstoji veliki posao. Sutra moram smanjiti sa zevanjem i da odradim kako treba. Na priloženoj slici jasan je uticaj Saula Basa. Njegov vizuelni motiv česta je pojava u Kojlu, počev od naslovne za drugu epizodu, pa sam mislio da bi valjalo provući još koji put, pre nego što završim prvu knjigu. Nekada se prevarim, misleći da ću tom metodom sebi olakšati posao pri crtanju, ali gadno se prevarim.

U pozadini, naravno, umiruje me ritam Gorillaza, naime "On Melancholy Hill" sa "Plastic Beach" albuma. Ono što je NIN za zimu, Gorillazi su za leto.

- Filip

Da se ne ponavljam

Prošli put sam dušu ispustio. Neću više dozvoliti nešto slično, naravno, dok ne zaboravim kako mi je bilo. Zadao sam sebi rok da bude 15i, ali svi znamo da neću ispoštovati i da ću postaviti 16og. Nadam se da neću (iako znam da hoću).

- Filip

Pitanje perspektive

Sukob je sam po sebi opširan pojam. Može biti dramaturški pojam, kojim se naglašava na koji način predmet radnje utiče na narativ. Može biti moralan, pri kom naprežemo sve moguće vijuge u glavi, oslanjajući se na savest. Može biti gotovo nevidljiv, poput sukoba čestica, ali nimalo zanemarujuć, jer ostavlja trag na ostatak sveta, kakva god se reakcija rodila iz njega. Smatram da je sukob neophodna pojava, jer nas podstiče da razmišljamo i delamo.

Debata uvek mora biti prisutna i moramo razgovarati i o nerešivim stvarima, jer samo tako možemo zakoračiti ka potencijalnom rešenju, makoliko ta bitka delovala uzaludna. Svako ima svoju tačku gledišta za koju se bori. Dve strane ringa su neophodne. Isto to zašta se borimo, moramo podupreti našim prethodno stečenim uverenjima. Ona nastaju našim unutrašnjim sukobom.

Moramo prvo svojevoljno i pojedinačno da postavimo prava pitanja, kako bi ih, na kraju, postavili i zajednički. I ko zna, ako postavimo dovoljan broj pravih pitanja, možda ćemo i dobiti odgovor na neka od njih.

Mada opet, sve je pitanje perspektive, ako mene pitate.

- Filip

Rokovi na sve strane

Da ne ispadne kako ne radim (i to usred ispitnog roka).

- Filip

Balada o Veleumnom plemiću, IV deo

Skontao sam kako konj trči. Toliko.

- Filip

Sumiramo april

Karton Siti (crtež: Željko Vitorović)

Smrt je kliše (crtež: Gašper Rus)

"Žvake", kratka Ibrahim Coyle priča

Mesec uspešno priveden kraju. Obojio sam dva stripa (ukupno 55 tabli) za gotovo pun mesec. Sjajno iskustvo i uznapredovao sam u tom području, kojim se prvobitno i nisam nešto preterano bavio. Gotovo da mi je žao što sam završio (ne nije). Predstoji mi da obojim drugu i treću epizodu Kojla, pa ću videti kako ću upotrebiti novostečeno znanje. Kada sam kod Kojla, uspešno odrađen jednodnevni strip za ovaj mesec, na kom mi je pomogao Vukašin Janković. 

Napravljen je veliki korak, ali zasad samo jedan. Za sledeći mesec predstoje animacija, razgovor za izradu murala, pripreme za letnji film, "audicija" za strip crtača po tuđem tekstu, pripreme za strip-konkurse, itd.

Za sada bih prvo malo da odmorim, pa ćemo nastaviti gde smo stali.

- Filip 

Balada o Veleumnom plemiću, III deo

Veleumni plemić - pozadine

Određen je vizuelni identitet. Ostalo je svega par dana rada, 80% posla i samo ja radim. Bez pritiska.

- Filip 

Balada o Veleumnom plemiću, II deo

Preliminarne table za "Veleumnog plemića"

Pokušali smo da navedemo što više informacija o karakterizaciji i atmosferi u uvodnoj sceni, jer tako nagoveštavamo ton, estetiku i likove. Upravo ove table služiće kao odskočna daska i naslikaćemo ih na većem formatu, a potom izmontirati u test-ril, koji će služiti kao osnovna vodilja i nešto "primitivniji" prikaz završnog proizvoda.

Dosta posla predstoji, a nove obaveze vole da stanu na put, pa ne mogu sve da postignem, ali, srećom, drugi su tu da pomognu. Barem se tako nadam.

- Filip

Balada o Veleumnom plemiću, I deo

Don Quixote, Pablo Picasso (1955)

Pre godinu dana, na Fejsbuku, pojavio se 'tag' gde bi u statusu naveli deset svojih najdražih književnih dela, a potom nominovali sledeću osobu. Umesto da sam intuitivno napisao ono što mi je prvo bilo u glavi, morao sam da se oslonim na Google i isključim svoj mozak, što je ironično, jer otišao sam na pretraživač upravo zato da ne bih napravio propust. Tehnologija, još jednom, nije bila na mojoj strani, i tek par dana kasnije mi je sinulo da sam jednu zboravio. Malo je reći da mi nije bilo pravo, a povrh svega nisam želeo da izmenim objavu, kako bi ostala autentična. Glup razlog, znam. Osećao sam se kao da sam izdao svog najboljeg prijatelja, one ljude koji su vam dragi, ali opet zaboravite da ih pozovete na rođendan. Pogodilo me, iznad svega, jer mi je poznat taj osećaj, a da ironija bude veća, od svih mogućih knjiga - bio je "Don Kihot".

Knjigu prvenstveno vezujem za svog dedu. Uvek je pričao kako je kao klinac krao knjige iz knjižara i biblioteka, ali uvek bi ih vratio. Iako je kao dete bio neobuzdan, uvek je mogao da stane kako bi uživao u dobroj priči. Kada god bi pričao o svojoj "biblioteci", uvek bi se osvrnuo na Servantesovo delo i kako je znalo da ga nasmeje, koliko god puta čitao. Istakao bi deo sa vetrenjačom i neverovatne opise jednog fizičkog čina, koji bi u stvarnosti prošao za treptaj. Na moje iznenađenje, kada sam otvorio svoju školsku čitanku, upravo bi taj odlomak i bio u njoj. Prvo što sam pomislio, bilo je: "Ako se ovo dopada mom dedi, i ako je u čitankama, onda mora da ima nečeg dobrog." Kao što se može zaključiti, nisam imao visoko mišljenje o delima što smo čitali, što od samog izbora, što od mog neznanja i nezrelosti. Konteksta radi, bio sam jedan od onih srednjoškolaca kojima je Šekspir bio "precenjeni smarač" jer su "Romeo i Julija" bili "tupava ljubavna priča". Dakle sličan stav kao što danas imam prema Džejmsu Kameronu i "Titaniku". Toliko o tome.

Don Quijote de la Mancha, Roc Riera Rojas (1962)

Čitajući taj odlomak, shvatio sam šta opravdava prozu kao granu umetnosti. Reč "pripovedanje" dobila je potpuno drugi smisao i upravo zahvaljujući tom odlomku izgubio sam kategoričan stav, koji je vladao nadamnom do tada, posebno u srednjoj. Književnost nije više bila nešto usputno, ili obaveza. Nisam se plašio da čitam nešto izvan "proverenih" autora i bolje sam prihvatio stvaralaštva koja nisu obavezno izlazila u susret mojim standardima, time ih i rušeći. Šekspir više nije bio precenjen. Štaviše, prenelo se i na druga polja umetnosti i tako poremetilo moj prvobitan način razumevanja.

Filmove i stripove sam posmatrao drugačije. Pažnja mi je pala na ono što njih čini autentičnim.  Postavljao sam mnoga pitanja. Zašto ova priča što gledam mora da bude film? Zašto ovo što čitam mora biti u prozi? Zašto ovo mora biti strip? Balet? Pokušavao sam da ih pojedinačno razložim. Film i animacija vode nas pokretima likova i kamere, koja pritom može da varira između objektivnog i sugestivnog. Stripovi su statični sami po sebi, ali daju nam dinamiku kadrova i onoga što je u njima, gde čitalac smatra da ima slobodu upravljanja ritmom priče, ali ako je strip dovoljno dobar - sam će vas voditi onako kako on želi. Predstave i baleti svode se na živ nastup, kao i učestalu evoluciju, dok se prvo oslanja na dijalog, a drugo na sintezu muzike i pokreta.

Don Quichotte, Jean Giraud Moebius (1993)

Mnogi, meni dragi, autori takođe su bili inspirisani književnošću, naravno. Ali tek tada sam opazio da su oni najdraži težili upravo "Donu Kihotu" i Servantesovim idejama, nešto što bi se ponavljalo sa drugim delima, poput "Božanstvene komedije" i drugih. Sve je privlačio odisejski narativ. Priče o samom putovanju i samopronalaženju, koje pritom daju društveni komentar, ali ne obavezno sa ispunjenim odredištem. Nekada bi ga i dostigli, ali pitanje po kojoj ceni, ili da li će shvatiti da to nije ono što su tražili. Slikari poput Pikasa i Dalija, strip-autora Mebijusa i Ajznera, i reditelja Terija Gilijama, prenosili su Veleumnog plemića u svoju oblast struke. Zašto onda to raditi?

Zašto nešto što je savršeno u tom obliku kakvom jeste uopšte pokušati da se adaptira? Da me pitate u srednjoj, rekao bih čak i da skrnave delo, iako nikako na njega ne utiču, ali to je priča za sebe. Ali možda je upravo i tome suština i veličina tog dela? Ne skrnavenje, naravno. Mogućnost adaptacije. Ono što "Dona Kihota" odlikuje kao delo jeste taj širok pojam što obuhvata. Kao što ono samo može posmatrati iz različitih uglova, analizirati različite teme i ideje što nudi, isto tako se potpuna pažnja njima može posvetiti u potpuno drugačijem smislu. Tek pošto se te teme stave u prvi plan i obrade na svojstven način, samim tim generisaće još više tema i ideja, ali i dalje sve potiče iz istog korena.

The Man Who Killed Don Quixote concept art, Terry Gilliam (2014) 

Moja radionica dobila je ponudu nedavno da uradimo kratku animaciju povodom godišnjice Servantesove smrti. Razmišljao sam šta bi mogli da uradimo. Na koji deo dela možemo da se usesredimo. Ma koliko god razmišljao, uvek bih se vratio na onaj momenat što me je preokrenuo. Na početku nisam želeo jer je često bio obrađivan, ali onda sam shvatio da treba prihvatiti sve raširenih ruku i otvorenog uma. Ako me je taj jedan momenat toliko oduševio, a i druge, ako se gde može reprodukovati- to je u animaciji.

Don Quijote, Salvador Dali (1946)

Kao što bi mog dedu svako ponovno čitanje opet teralo na smeh do suza, tako i mene uspeva svaki put da inspiriše. Ovim nadoknađujem svoj propust. Nadam se da se Veleumni plemić ne ljuti.

- Filip

2016-o, da li si tu? Ja sam, Filip

Razmišljao sam o čemu bih mogao da pišem. Imao sam zamisao da obnovim ovaj blog, jer tek nedavno sam shvatio da mi je teško da pišem recenzije. Nisam od onih koji mogu da iskažu stav prema nečemu što je aktuelno. Pametniji sam kada ostavim da "prenoći". Takođe, prošao me je srednjoškolski bes, pa nemam enbergije i za kritikovanje proizvode nastalih mukotrpnim radom, meni potpunih, stranaca.

Šta ću onda raditi? Evo, odgovoriću ti nepostojeći čitaoče. Pisaću o onome o čemu budem razmišljao. Sabiraću utiske, što iz ličnih dešavanja, što iz konzumacije umetnosti i sl. Kada mi se budu postavljala pitanja - filozofiraću, ako uočim nešto - napisaću esej. Najavljivaću projekte, ali nisam siguran da li ću ih i završiti. Nadam se da ću takvim objavama sebi zacrtati cilj, a svaki napisan tekst motivisati da sprovedem svoju misiju.

Zadatak za ovaj mesec, a time i predstojeću nedelju, jeste treća epizoda vebstripa Ibrahim Kojl, čiji sam ko-autor i ilustrator. Ostavljam dve table kao dokaz o radu, a uz malo sreće sledeći članak nosiće link ka potpunom broju.

Eto. Toliko.

Ćao.

- Filip