Stripovi: 46. nedelja, 2015

Prošle nedelje sam bio bolestan i nisam mogao da napišem/čitam. Danas nadoknađujem.

 Naziv: Batman #46

Piše: Scott Snyder

Olovka: Greg Capullo

Tuš: Danny Miki

Boji: FCO Placencia

Izdaje: DC

Snyder, Capullo i ekipa nam donose početak kulminacije "Superheavy" priče u kojoj je Gordon preuzeo plašt od Brus Vejna. Novi misteriozni zločinac donosi nove misteriozne prepreke, kao što se može videti i na poslednjoj strani, ne prestaje sa iznenadjenjima. Crtež i boja su i dalje fantastični, nikada nisam imao primedbu na Capulla i ekipu, koliko god pristrasno to ispalo jer sam odrastao uz njegovog i Mikijevog Spawna. Ono što je glavna zamerka je Snyderov način pisanja i kako pokušava da progura priču i likove. Sve je zasnovano na dijalogu, umesto da koristi Capullov pun potencijal i ide na onu klasičnu "ne govori, pokaži" metodu koja i karakteriše vizuelni medijum. Bilo kako bilo, ništa novo kod njega. Solidna priča, veliki potencijal. Nadam se da kraj neće razočarati, kao što to nekad u ovom naslovu biva.

Naziv: Captain America: White  #4

Piše: Jeph Loeb

Crta: Tim Sale

Boji: Dave Stewart

Izdaje: Marvel

Svakog meseca kada se vratim ovom naslovu kao da sam strip izvukao iz neke vremenske kapsule. Ne ona koja je zakopana 1945. već 2005. Loeb i Sale još jednom dokazuju da imaju snažnu sinergiju i pričaju jednu izuzetno ličnu priču za samog Kapetana, iako na početku to tako nije delovalo. Sale je u svom najboljem elementu i Stewart mu znatno pomaže u tome. Ostaje još jedan broj.

Naziv: Descender #7

Piše: Jeff Lemire

Ilustruje: Dustin Nguyen

Izdaje: Image

Strip se nastavlja nakon kratke pauze, a priča se nadovezuje tamo gde je poslednji put stala. Lemir nam širi ovaj, već sam po sebi ,širok svet i ubacuje još po koji preokret. Za Nguyena nemam šta dodati, jer je kao ilustrator dosledan samom sebi i jasno je da je uspeo da pronađe stil koji je istovremeno i ustaljen, a opet progresivan. 

Naziv: Secret Wars #7

Piše: Jonathan Hickman

Crta: Esad Ribić

Boji: Ive Švorčina

Izdaje: Marvel

Stvarno imam problem sa event stripovima. Barem ovim novim. Naprave glavni naslov, a potom tie-inove. Tie-inovi su prvenstveno nastali kako bi objasnili ona sitna pitanja koja se nisu kosila sa glavnom pričom, ali je bilo problematično i izvan konteksta objansiti ih. To se uglavnom odnosilo na stvari poput: Otkud taj lik tu kada je tamo?  Kako ta osoba ima to sa sobom? Kako je ova osoba mogla to da uradi, što inače ranije ne bi? Sada se event stripovi svode na to da daju konuznu priču i morate da pročitate ostale stripove da bi bilo šta ukapirali, a pravi problem nastupa kada su te tie-in priče same po sebi nesmislene, ili sveukupno kontradiktorne. Kakve to ima veze sa ovim naslovom? Ništa se ne dešava. Smešno je to koliko se zapravo ništa ne dešava, a povrh svega su dodali još jedan broj kako bi bolje ispričali istu tu priču koja ne postoji. Posvetiću celu recenziju ovom naslovu i baviću se svim tim pitanja, čim se ovaj naslov bude završio i odstoji, kako bih bio što objektivniji. Žali bože Ribića i Švoričine što su ih stavili na ovo, ali opet je ovo pri vrhu top liste  po prodaji, tako da super za njih što se toga tiče.

Naziv: Twilight Children #2

Autori: Gilberd Hernandez i Darwyn Cooke

Crta: Darwyn Cooke

Boji: Dave Stewart

Izdaje: Vertigo (DC)

Ovonedeljni favorit je nastavak Hernandezove i Cookove priče o džinovskoj svetlećoj lopti koja sluđuje gomilu seljaka. Bogati likovi, intrigantan zaplet, neobičan tok radnje. Scenario i crtež su na mestu. Čekam nastavak.

Naziv: The Ultimates #1

Piše: Al Ewing

Crta: Kenneth Rocafort

Boji: Dan Brown

Izdaje: Marvel

Naslov me je zaintrigirao još na samom početku, baveći se analizom samog koncepta Marvelovog univerzuma, kao i dešavanja unutar njegovog multi-univerzuma. Marvel nije ni izbliza konfuzan kao DC sa svojim Crisis eventovima i naslovima, ali ovaj naslov je uspeo da mi privuče pažnju u vezi sa tim. Protagonisti nisu ni malo naivni likovi, sjajni i scenarista i crtač. Obazrivo optimističan.

Tales from the Borderlands (2014-15)

Telltale donosi dostojan spinoff čuvenom Borderlands serijalu i ako se usudim napisati (a napisaću), ne samo da je dostojan, već je i, po mom skromnom mišljenju, bolji od originala. Saslušajte me.

Svet Borderlandsa je bogat živopisnom estetikom, komičnim likovima i apsurdnim pričama koje se provlače kroz različite delove. Jedini problem koji sam imao sa originalnom igricom je što je pucačina (znam, šta sam drugo pa očekivao). Ne želim da istaknem to kao nedostatak sa objektivne tačke gledišta, jer bi bilo kretenski sa moje strane, već je ovo striktno subjektivno: nisam ljubitelj pucačina. Mađutim, svet i zaplet su mi bili toliko privlačni da sam uspeo da pregrmim kroz sve igrice. Ljubitelj sam Telltaleovih igara (iako se mnogi ne bi složili sa mnom iz posve jasnih razloga) i čim sam saznao da će igrati istim tim igračkama, malo je reći da sam bio zaintrigiran (slična situacija sa najavljenom saradnjom sa Marvelom).

Gejmplej je deo narativa, trend koji se provalači kroz većinu njihovih igrica, ali ovde su uspeli da poguraju ideju malo dalje. Isto kao što je Walking Dead naslov bio napredak od Sam & Maxa (iako mi je taj serijal draži), inovacija se nastavlja ovde u približnoj meri. Umesto jednog protagoniste dobijamo dve. Rhys i Fiona su sušte suprotnosti na osnovu svoje respektivne karakterizacije i tokom igrice se prenosi i na gejmplej po pitanju njihovih sposobnosti i oblasti struke. Vešto se izbegavaju klopke u koje pisci upadaju prilikom izrade glavnih likova. Glavna dva problema su: ili imaju previše specifičnu "ličnost" i njihova logika ne odgovara "objektivnoj", ili su previše površni i nedostaje im svaki trag ljudskosti. Neću da kažem da ovde dobijamo savršeni balans, ali poprilično su blizu i to je veliki uspeh (posebno danas). Nisu samo oni dobro napisani, već i sporedni likovi koji su u rangu sa onima koji su se već pojavljivali u ranijim instalacijama, sa već izgrađenom karakterizacijom i mitologijom.

Iako se gejmplej svodi na refleksne komande i biranje dijaloga, ono što, uz likove, najviše sija to je priča. Zaplet je tako generičan, da je na korak udaljen od toga da bude žanr za sebe: likovi jure nešto. To je to. Međutim, iako te priče postoje bukvalno od praistorije (možda je treća, ili četvrta priča u istoriji čoveka), danas, u 21. veku, scenaristi uspevaju da nam daju nešto sveže. Uz klasičan pristup, u kombinaciji sa zanimljivim likovima, pametnim preokretima i skrivalice za verne ljubitelje ranijih igara, dobijamo jednu kompaktnu odiseju i zaista se osećate kao deo avanture.

Nemam šta reći za grafiku i zvuk, u suštini je kao svaka Telltale igra: cell-shaded likovi koji razgovaraju međusobno i trepću. Ima par odličnih akcionih momenata, što se može prepisati ljudima koji su radili na storibordovima, ker je kamera odlična. Za svaku epizodu dobijamo uvodnu špicu i imao sam osećaj kao da gledam HBO-ovu sci-fi mini seriju za koju su dali lepu kintu.

Ima 5 epizoda, ne zna se koja je bolja. Ako ste raspoloženi za odličnu avanturu sa likovima koji će vam osvojiti srca, ne tražite dalje.

Fortunately, the Milk (2013)

Naziv: Fortunately, the Milk

Autor: Neil Gaiman

Ilustracije: Skottie Young

Datum izdanja: 17. septembar, 2013. 

Da li je tužno što je najbolja knjiga koju sam pročitao u proteklih 5 godina (prvi put pročitao u februaru 2014.) dečja? Ne. Nije ni malo. Ako sam sa Gejmenom iole upoznat, to je preko stripova i ovo je prva njegova knjiga koju sam pročitao. Nisam znao da ću moći time da se pohvalim, jer me je grizla savest jer nisam pročitao Američke bogove kada sam trebao.

Plašim se da ne otkrijem previše (vama, nepostojećim čitačima moga skromnoga bloga), pa ću da sumiram najbolje kako mogu. Deca hoće mleko, tata krene po mleko, tata putuje sa dinosaurom kroz vreme, sve je istina... ili da li je? Kao što je i dokazano u praksi, Gejmen i njegovo Whoovsko pisanje nam donosi fantastičnu priču (u svakom smislu te reči) koja neće biti dosadna roditeljima dok čitaju svojoj deci, jer poigraće se svačijim glavama, bez obzira na godine.

Skoti Jang, predhodno radeći na strip adaptacijama "Ozovih" knjiga i stičući širu popularnost kroz "baby variant" naslovnica Marvelovih naslova, upada kao jedan od glavnih igrača pri izradi ove knjige. Ilustracije ne samo da prate priču, već su i deo nje. Odaju nam novu dimenziju o samoj atmosferi, dobrinose estetski i čak su deo samog teksta (ili je tekst deo samog crteža?). Teško bilo onom izdavaču koji bude izdao ovu knjigu bez njih, jer komotno može stati na pola priče jer je isti efekat.

Nađite knjigu preko neta, ja sam naručio preko amazona čim je izašla. Nemojte čekati neko naše štrokavo izdanje (ako ga ikad uopšte i dobijemo).

Fortunately, the Milk na:

Amazon

Book Depository

Stripovi: 45. nedelja, 2015

Ovo ću raditi svaki put kad se setim. Navodiću nedeljne naslove koji su mi se dopali, a nekad ću i opisati. Pa da probam.

Naziv: Black Science #17

Piše: Rick Remender

Crta: Matteo Scalera

Boji: Moreno Dinisio

Izdaje: Image

Naslov se vraća nakon kratke pauze i nastavlja da rastura. Scenario i crtež odličan kao i uvek. Nemam šta dodati, ali ću sigurno napisati podužu recenziju kada se strip završi, ili/i razočara.

Naziv: Doctor Strange #2

Piše: Jason Aaron

Crta i boji: Chris Bachalo

Tuš: Tim Townsend, Al Vey, Mark Irwin

Izdaje: Marvel

Tek je drugi broj, priča i crtež su i dalje stabilni. Jedina mana mi je Strejndževa karakterizacija, jer ga pišu kao Toni Stark čarobnjaka. U svakom slučaju pratim zbog Bachala.

Naziv: Howard the Duck #1

Piše: Chip Zdarsky

Crta i boji: Joe Quinones

Tuš: Joe Rivera

Izdaje: Marvel

Strip se nastavlja i prkosi Marvelovom uredništvu sa još jednim brojem #1 u istoj godini. Nove radnje i nova dešavanja. Zadovoljan.

Naziv: James Bond 007 #1

Piše: Warren Ellis

Crta: Jason Masters

Boji: Guy Major

Izdaje: Dynamite

Nikad ne bih rekao da bi me privukao Džejms Bond strip, a kamoli zadržao. Ellis je odličan scenarista i jedini razlog zašto sam bacio pogled i priznajem da me je prijatno iznenadio. Naslov poseduje istovremeno i jedinstven glas i atmosferu dostojnu Flemingovog senzibiliteta.

Naziv: Klaus #1

Piše: Grant Morrison

Crta: Dan Mora

Izdaje: Boom

Morison, u svom uobičajenom meta stilu, nastavlja da nam daje uobičajene meta zaplete u svom uobičajenom meta obliku. Ovog puta Deda Mraz stupa na scenu i mnogo je zajebat.

Naziv: Pacific Rim - Tales from The Drift

Priča: Travis Beacham

Scenario: Joshua Fialkov

Crta: Marcos Marz

Boji: Marcelo Maiolo

Izdaje: Legendary

Da li ćemo ikad dobiti nastavak Pacific Rima? Hoćemo. Kada? Ne znam, ali ovo treba da zasiti dotle. Pratimo nove likove, dešava se pre filma i dokaz je tome da koncept uspeva i na antologijskom nivou.

Naziv: Vision

Priča: Tom King

Crta: Gabriel Hernandez Walta

Boji: Jordie Bellaire

Izdaje: Marvel

Još jedan strip sa liste koji me je pozitivno iznenadio. Neobično mračan i izobačen Marvel naslov. Nije mi bio na spisku za čitanje. Bacio sam pogled. Velike šanse da će mi upasti u top 5 tekućih naslova.

Helboj

Žvrlj žvrlja radi. Videću da bude nešto češće.

Superior Foes Of Spider-Man (2013-2014)

Naziv stripa: Superior Foes Of Spider-Man

Izdavač: Marvel

Datum izdavanja: 3. jul, 2013.-26. novembar, 2014.

Piše: Nick Spencer 

Olovka i tuš: Steve Lieber; Rich Ellis (pomagač za #14)   

Kolor: Rachelle Rosenberg

Broj epizoda: 17 (glavna priča: #1-#9,#12-#17)

Mnogi bi mislili da se stripovi u Americi dobro drže, s obzirom na to kako se dobro drže na bioskopskim blagajnama. Iz moje perspektive - sve je kako je i bilo. Prave se silni eventovi i tie-in naslovi, kao i forsiranje da se sve vrati na broj #1, samo da bi se pojavio koji novi potencijalni čitalac i dao izdavačima koju kintu. Međutim, statistike ostaju iste, ali ne zato što nema novih ljudi, čak naprotiv. Već je problem u tome što se starija garda povlači, pa čitaju piratske digitalne primerke i eventualno možda kupe sakupljena izdanja, ili ih ne čitaju više sveukupno (što svi znamo da je laž, jer od toga nema bega, vratićeš se kad-tad). Kakvi god da su razlozi, ljudi su dosta vokalni po pitanju tih silnih marketinških zavrzlama koje ih em zbunjuju, em nanose zlo njihovim omiljenim likovima čije su avanture pratili već godinama. Međutim, zamislite moje (a i svačije) iznenađenje kada je izašao naslov koji je bio novi #1 i bio tie-in i to ne za event po pitanju priče, već baš najklasičniji bespardonski marketinški, koji je bio, ne samo dobar, već i kritički priznat, čak i od strane publike (*gasp*)! U pitanju je naslov koji je izašao tokom Superior montha (mesec posvećen Spajdermenu i njegovim spin-off naslovima, čiji životni vek nije bio na zavidnom nivou) i bavio se njegovim protivnicima koji se tokom svoje karijere i nisu nešto najbolje dokazali. U pitanju su Superior Foes of Spider-Man.

ZAPLET

Šta bi bilo kada bi spojili likove među kojima jedan od njih baca bumerange, drugi brzo trči, treći pravi od čega god nađe na putu prevozno sredstvo, likuša koja jednostavno leti i ispaljuje generične snopove i lik koji ispaljuje sonične vibracije i relativno je najpoznatiji jer su ga stavili u crtać iz 90ih, pošto nisu mogli Elektra jer je tada Kameron trebao Spajdermena da adptira za film, zajedno sa Sendmenom (gospode...)? U svakom slučaju dobijate tu neku krajnje neobičnu družinu, koja je samoprozvani Sinister six, ironično, bez šestog člana, i to robota, kog je Spajdermen u prvom broju Superior naslova pretvorio u svog ličnog batlera (i posle im nejasno zašto ne mogu ljudi lako da uđu u stripove). Naizgled je u pitanju klasičan zaplet: grupa ljudi pokušava da ukrade nešto od ljudi od kojih očigledno ne bi smeli. Međutim, to eskalira na tako apsurdan nivo, da bi bilo kakav dodatak na to mogao da upropasti čitanje onima koji nisu, a ne bih da budem jedan od onih ljudi (znate ko ste, prokleti da ste).

SCENARIO

Nick Spencer je pre ovog naslova uglavnom pisao stripove sa ozbiljnom tematikom, sa po kojom komičnom scenom na koju bi naišli povremeno. Međutim, Superior Foes je po žanru komedija i uspeva da izvuče na maestralan način. Uglavnom pisci, bez obzira na medijum, znaju da pokarabase stvar i da komedija zasmeta glavnom narativu. Međutim, to ovde nije slučaj. Priča je toliko stabilna da bi uspela da prođe kao i drama, međutim neki od zapleta dolaze na tako apsurde načine da nije moglo da se uradi drugačije nego kao komedija. Mnogi Marvelovi i DCijevi naslovi pate od ograničenosti tog zajedničkog kontinuiteta između različitih naslova, međutim, Spencer to ovde prihvata sa obe ruke i služi se tim hendikepom koristeći njegov pun potencijal. Pronalazi stare i zaboravljene likove i daje im novu svrhu, pravi dosta intimnu priču, sa iskrenim protagonistama i ono što još više dodaje na celu stvar što je glavni lik, Bumerang, inače vođa Sinister sixa, takođe i narator, ali je naglašeno još na početku da je krajnje nepouzdan, tako da mu daje poprilično slobode da ispriča onu priču koju je želeo, a da mu pritom nije uslovljeno. Sve likove je uspeo da spusti na zemlju i time humanizovao do te mere da se neke bedne duše (ćao!) u nekim situacijama čak mogu i poistovetiti sa njima i razumeti njihove muke. Danas je to posebno teško uraditi, što viđamo u filmskim adaptacijama, jer scenaristi smatraju da je dovoljno zalepiti im neku tragičnu priču, pa teraj dalje, tako da je ovde bilo pravo osveženje videti iskrenu priču tih naizgled komičnih likova.

CRTEŽ

Lieber naizgled ima taj neki naivan stil crteža, gotovo karikaturalan, međutim, on briljira u svemu tome jer zna kako i u kom trenutku da iskoristi, posebno po pitanju facijalnih ekspresija. U stripu se u nekim trenucima pojavljuju tako smešna i iskarikirana lica da sam dolazio u iskušenje da svako od njih isečem i stavim postavljam za kojekakve sprofilne slike i avatare, menjajući ih iz meseca u mesec. On je jedan od onih crtača koji zna da iskoristi govor tela i izraz lica na one načine kako mnogi u svojim retkim momentima nagle inspiracije uspeju da nažvrljaju na najbližem papiru i to kao Čiča Gliše. Takođe ume da promeni stil u određenim trenucima, kako bi prikazao, ili nečije razmišljanje, skicirao plan određenog lika, ili sveukupno iskarikirao nečiji flešbek. Anatomski mu je uvekl sve na mestu i pored takvih stvari. Nekad deluje da je zabrljano jer on pored olovke radi i tuš, ali daje jedan određen šmek crtežu jer neke "greške" ostavi vrlo svesno. Rosenberg je savršen parnjag za Lieverov stil crteža, jer daje trodimenzionalnost likovima koristeći više slojeva pri kolorisanju, što bi neko drugi uradio samo kao flat i ostavio. Takođe je jedan od presudnih faktora po pitanju atmosfere, jer je strip izuzetno precizan po pitanju toga kakvo je stanje u datom momentu: da li je situacija napeta, vedra, komična, sve to se vidi preko tonova palete kojom se služi.

...

Strip bih preporučio svakom, čak i onima koji nisu nešto ludi za superherojskim stripovima, ili stripovima uopšte, jer je toliko puta uspeo da me nasmeje i oduševi istovremeno, što daje balans kakav dugo nisam iskusio. Navijao sam za gubitnike i zločince na koje nikad nisam nešto preterano obraćao pažnju, a postali su mi jedni od najomiljenijih likova i to ne samo u Marvelovim stripovima, već uopšte. 

Superior Foes Of Spider-Man na Amazonu:
The Superior Foes of Spider-Man Volume 1: Getting the Band Back Together (#1-#6)
The Superior Foes of Spider-Man Volume 2: The Crime of the Century (#7-#11)
The Superuior Foes of Spider-Man Vol. 3: Game Over (#12-#17)