Naziv stripa: Superior Foes Of Spider-Man
Izdavač: Marvel
Datum izdavanja: 3. jul, 2013.-26. novembar, 2014.
Piše: Nick Spencer
Olovka i tuš: Steve Lieber; Rich Ellis (pomagač za #14)
Kolor: Rachelle Rosenberg
Broj epizoda: 17 (glavna priča: #1-#9,#12-#17)
%2B(Digital)%2B(Darkness-Empire)%2B018.jpg)
Mnogi bi mislili da se stripovi u Americi dobro drže, s obzirom na to kako se dobro drže na bioskopskim blagajnama. Iz moje perspektive - sve je kako je i bilo. Prave se silni eventovi i tie-in naslovi, kao i forsiranje da se sve vrati na broj #1, samo da bi se pojavio koji novi potencijalni čitalac i dao izdavačima koju kintu. Međutim, statistike ostaju iste, ali ne zato što nema novih ljudi, čak naprotiv. Već je problem u tome što se starija garda povlači, pa čitaju piratske digitalne primerke i eventualno možda kupe sakupljena izdanja, ili ih ne čitaju više sveukupno (što svi znamo da je laž, jer od toga nema bega, vratićeš se kad-tad). Kakvi god da su razlozi, ljudi su dosta vokalni po pitanju tih silnih marketinških zavrzlama koje ih em zbunjuju, em nanose zlo njihovim omiljenim likovima čije su avanture pratili već godinama. Međutim, zamislite moje (a i svačije) iznenađenje kada je izašao naslov koji je bio novi #1 i bio tie-in i to ne za event po pitanju priče, već baš najklasičniji bespardonski marketinški, koji je bio, ne samo dobar, već i kritički priznat, čak i od strane publike (*gasp*)! U pitanju je naslov koji je izašao tokom Superior montha (mesec posvećen Spajdermenu i njegovim spin-off naslovima, čiji životni vek nije bio na zavidnom nivou) i bavio se njegovim protivnicima koji se tokom svoje karijere i nisu nešto najbolje dokazali. U pitanju su Superior Foes of Spider-Man.
ZAPLET
Šta bi bilo kada bi spojili likove među kojima jedan od njih baca bumerange, drugi brzo trči, treći pravi od čega god nađe na putu prevozno sredstvo, likuša koja jednostavno leti i ispaljuje generične snopove i lik koji ispaljuje sonične vibracije i relativno je najpoznatiji jer su ga stavili u crtać iz 90ih, pošto nisu mogli Elektra jer je tada Kameron trebao Spajdermena da adptira za film, zajedno sa Sendmenom (gospode...)? U svakom slučaju dobijate tu neku krajnje neobičnu družinu, koja je samoprozvani Sinister six, ironično, bez šestog člana, i to robota, kog je Spajdermen u prvom broju Superior naslova pretvorio u svog ličnog batlera (i posle im nejasno zašto ne mogu ljudi lako da uđu u stripove). Naizgled je u pitanju klasičan zaplet: grupa ljudi pokušava da ukrade nešto od ljudi od kojih očigledno ne bi smeli. Međutim, to eskalira na tako apsurdan nivo, da bi bilo kakav dodatak na to mogao da upropasti čitanje onima koji nisu, a ne bih da budem jedan od onih ljudi (znate ko ste, prokleti da ste).
SCENARIO
Nick Spencer je pre ovog naslova uglavnom pisao stripove sa ozbiljnom tematikom, sa po kojom komičnom scenom na koju bi naišli povremeno. Međutim, Superior Foes je po žanru komedija i uspeva da izvuče na maestralan način. Uglavnom pisci, bez obzira na medijum, znaju da pokarabase stvar i da komedija zasmeta glavnom narativu. Međutim, to ovde nije slučaj. Priča je toliko stabilna da bi uspela da prođe kao i drama, međutim neki od zapleta dolaze na tako apsurde načine da nije moglo da se uradi drugačije nego kao komedija. Mnogi Marvelovi i DCijevi naslovi pate od ograničenosti tog zajedničkog kontinuiteta između različitih naslova, međutim, Spencer to ovde prihvata sa obe ruke i služi se tim hendikepom koristeći njegov pun potencijal. Pronalazi stare i zaboravljene likove i daje im novu svrhu, pravi dosta intimnu priču, sa iskrenim protagonistama i ono što još više dodaje na celu stvar što je glavni lik, Bumerang, inače vođa Sinister sixa, takođe i narator, ali je naglašeno još na početku da je krajnje nepouzdan, tako da mu daje poprilično slobode da ispriča onu priču koju je želeo, a da mu pritom nije uslovljeno. Sve likove je uspeo da spusti na zemlju i time humanizovao do te mere da se neke bedne duše (ćao!) u nekim situacijama čak mogu i poistovetiti sa njima i razumeti njihove muke. Danas je to posebno teško uraditi, što viđamo u filmskim adaptacijama, jer scenaristi smatraju da je dovoljno zalepiti im neku tragičnu priču, pa teraj dalje, tako da je ovde bilo pravo osveženje videti iskrenu priču tih naizgled komičnih likova.
CRTEŽ
Lieber naizgled ima taj neki naivan stil crteža, gotovo karikaturalan, međutim, on briljira u svemu tome jer zna kako i u kom trenutku da iskoristi, posebno po pitanju facijalnih ekspresija. U stripu se u nekim trenucima pojavljuju tako smešna i iskarikirana lica da sam dolazio u iskušenje da svako od njih isečem i stavim postavljam za kojekakve sprofilne slike i avatare, menjajući ih iz meseca u mesec. On je jedan od onih crtača koji zna da iskoristi govor tela i izraz lica na one načine kako mnogi u svojim retkim momentima nagle inspiracije uspeju da nažvrljaju na najbližem papiru i to kao Čiča Gliše. Takođe ume da promeni stil u određenim trenucima, kako bi prikazao, ili nečije razmišljanje, skicirao plan određenog lika, ili sveukupno iskarikirao nečiji flešbek. Anatomski mu je uvekl sve na mestu i pored takvih stvari. Nekad deluje da je zabrljano jer on pored olovke radi i tuš, ali daje jedan određen šmek crtežu jer neke "greške" ostavi vrlo svesno. Rosenberg je savršen parnjag za Lieverov stil crteža, jer daje trodimenzionalnost likovima koristeći više slojeva pri kolorisanju, što bi neko drugi uradio samo kao flat i ostavio. Takođe je jedan od presudnih faktora po pitanju atmosfere, jer je strip izuzetno precizan po pitanju toga kakvo je stanje u datom momentu: da li je situacija napeta, vedra, komična, sve to se vidi preko tonova palete kojom se služi.
...
Strip bih preporučio svakom, čak i onima koji nisu nešto ludi za superherojskim stripovima, ili stripovima uopšte, jer je toliko puta uspeo da me nasmeje i oduševi istovremeno, što daje balans kakav dugo nisam iskusio. Navijao sam za gubitnike i zločince na koje nikad nisam nešto preterano obraćao pažnju, a postali su mi jedni od najomiljenijih likova i to ne samo u Marvelovim stripovima, već uopšte.
%2B(Digital)%2B(Darkness-Empire)%2B017.jpg)
