Helboj

Žvrlj žvrlja radi. Videću da bude nešto češće.

Superior Foes Of Spider-Man (2013-2014)

Naziv stripa: Superior Foes Of Spider-Man

Izdavač: Marvel

Datum izdavanja: 3. jul, 2013.-26. novembar, 2014.

Piše: Nick Spencer 

Olovka i tuš: Steve Lieber; Rich Ellis (pomagač za #14)   

Kolor: Rachelle Rosenberg

Broj epizoda: 17 (glavna priča: #1-#9,#12-#17)

Mnogi bi mislili da se stripovi u Americi dobro drže, s obzirom na to kako se dobro drže na bioskopskim blagajnama. Iz moje perspektive - sve je kako je i bilo. Prave se silni eventovi i tie-in naslovi, kao i forsiranje da se sve vrati na broj #1, samo da bi se pojavio koji novi potencijalni čitalac i dao izdavačima koju kintu. Međutim, statistike ostaju iste, ali ne zato što nema novih ljudi, čak naprotiv. Već je problem u tome što se starija garda povlači, pa čitaju piratske digitalne primerke i eventualno možda kupe sakupljena izdanja, ili ih ne čitaju više sveukupno (što svi znamo da je laž, jer od toga nema bega, vratićeš se kad-tad). Kakvi god da su razlozi, ljudi su dosta vokalni po pitanju tih silnih marketinških zavrzlama koje ih em zbunjuju, em nanose zlo njihovim omiljenim likovima čije su avanture pratili već godinama. Međutim, zamislite moje (a i svačije) iznenađenje kada je izašao naslov koji je bio novi #1 i bio tie-in i to ne za event po pitanju priče, već baš najklasičniji bespardonski marketinški, koji je bio, ne samo dobar, već i kritički priznat, čak i od strane publike (*gasp*)! U pitanju je naslov koji je izašao tokom Superior montha (mesec posvećen Spajdermenu i njegovim spin-off naslovima, čiji životni vek nije bio na zavidnom nivou) i bavio se njegovim protivnicima koji se tokom svoje karijere i nisu nešto najbolje dokazali. U pitanju su Superior Foes of Spider-Man.

ZAPLET

Šta bi bilo kada bi spojili likove među kojima jedan od njih baca bumerange, drugi brzo trči, treći pravi od čega god nađe na putu prevozno sredstvo, likuša koja jednostavno leti i ispaljuje generične snopove i lik koji ispaljuje sonične vibracije i relativno je najpoznatiji jer su ga stavili u crtać iz 90ih, pošto nisu mogli Elektra jer je tada Kameron trebao Spajdermena da adptira za film, zajedno sa Sendmenom (gospode...)? U svakom slučaju dobijate tu neku krajnje neobičnu družinu, koja je samoprozvani Sinister six, ironično, bez šestog člana, i to robota, kog je Spajdermen u prvom broju Superior naslova pretvorio u svog ličnog batlera (i posle im nejasno zašto ne mogu ljudi lako da uđu u stripove). Naizgled je u pitanju klasičan zaplet: grupa ljudi pokušava da ukrade nešto od ljudi od kojih očigledno ne bi smeli. Međutim, to eskalira na tako apsurdan nivo, da bi bilo kakav dodatak na to mogao da upropasti čitanje onima koji nisu, a ne bih da budem jedan od onih ljudi (znate ko ste, prokleti da ste).

SCENARIO

Nick Spencer je pre ovog naslova uglavnom pisao stripove sa ozbiljnom tematikom, sa po kojom komičnom scenom na koju bi naišli povremeno. Međutim, Superior Foes je po žanru komedija i uspeva da izvuče na maestralan način. Uglavnom pisci, bez obzira na medijum, znaju da pokarabase stvar i da komedija zasmeta glavnom narativu. Međutim, to ovde nije slučaj. Priča je toliko stabilna da bi uspela da prođe kao i drama, međutim neki od zapleta dolaze na tako apsurde načine da nije moglo da se uradi drugačije nego kao komedija. Mnogi Marvelovi i DCijevi naslovi pate od ograničenosti tog zajedničkog kontinuiteta između različitih naslova, međutim, Spencer to ovde prihvata sa obe ruke i služi se tim hendikepom koristeći njegov pun potencijal. Pronalazi stare i zaboravljene likove i daje im novu svrhu, pravi dosta intimnu priču, sa iskrenim protagonistama i ono što još više dodaje na celu stvar što je glavni lik, Bumerang, inače vođa Sinister sixa, takođe i narator, ali je naglašeno još na početku da je krajnje nepouzdan, tako da mu daje poprilično slobode da ispriča onu priču koju je želeo, a da mu pritom nije uslovljeno. Sve likove je uspeo da spusti na zemlju i time humanizovao do te mere da se neke bedne duše (ćao!) u nekim situacijama čak mogu i poistovetiti sa njima i razumeti njihove muke. Danas je to posebno teško uraditi, što viđamo u filmskim adaptacijama, jer scenaristi smatraju da je dovoljno zalepiti im neku tragičnu priču, pa teraj dalje, tako da je ovde bilo pravo osveženje videti iskrenu priču tih naizgled komičnih likova.

CRTEŽ

Lieber naizgled ima taj neki naivan stil crteža, gotovo karikaturalan, međutim, on briljira u svemu tome jer zna kako i u kom trenutku da iskoristi, posebno po pitanju facijalnih ekspresija. U stripu se u nekim trenucima pojavljuju tako smešna i iskarikirana lica da sam dolazio u iskušenje da svako od njih isečem i stavim postavljam za kojekakve sprofilne slike i avatare, menjajući ih iz meseca u mesec. On je jedan od onih crtača koji zna da iskoristi govor tela i izraz lica na one načine kako mnogi u svojim retkim momentima nagle inspiracije uspeju da nažvrljaju na najbližem papiru i to kao Čiča Gliše. Takođe ume da promeni stil u određenim trenucima, kako bi prikazao, ili nečije razmišljanje, skicirao plan određenog lika, ili sveukupno iskarikirao nečiji flešbek. Anatomski mu je uvekl sve na mestu i pored takvih stvari. Nekad deluje da je zabrljano jer on pored olovke radi i tuš, ali daje jedan određen šmek crtežu jer neke "greške" ostavi vrlo svesno. Rosenberg je savršen parnjag za Lieverov stil crteža, jer daje trodimenzionalnost likovima koristeći više slojeva pri kolorisanju, što bi neko drugi uradio samo kao flat i ostavio. Takođe je jedan od presudnih faktora po pitanju atmosfere, jer je strip izuzetno precizan po pitanju toga kakvo je stanje u datom momentu: da li je situacija napeta, vedra, komična, sve to se vidi preko tonova palete kojom se služi.

...

Strip bih preporučio svakom, čak i onima koji nisu nešto ludi za superherojskim stripovima, ili stripovima uopšte, jer je toliko puta uspeo da me nasmeje i oduševi istovremeno, što daje balans kakav dugo nisam iskusio. Navijao sam za gubitnike i zločince na koje nikad nisam nešto preterano obraćao pažnju, a postali su mi jedni od najomiljenijih likova i to ne samo u Marvelovim stripovima, već uopšte. 

Superior Foes Of Spider-Man na Amazonu:
The Superior Foes of Spider-Man Volume 1: Getting the Band Back Together (#1-#6)
The Superior Foes of Spider-Man Volume 2: The Crime of the Century (#7-#11)
The Superuior Foes of Spider-Man Vol. 3: Game Over (#12-#17)

Dragon Ball Z: Budokai Tenkaichi 3 (2007)

Ako ste odrastali u Srbiji devedesetih (sažaljevam slučaj) onda ćete definitivno znati o čemu pričam. Sećate se onih Mandinih emisija gde je delio one silne stvari koje ste oduvek želeli, a nikad niste dobili koliko god puta okretali onaj prokleti broj? Ni ja. Pored silnih Barbika, Lego kockica i Ekšn mena (koje?) meni je najviše izbadao oči onaj PlayStation. Kao dete koje je odraslo na SNESu na kom je iz nekog razloga pisalo Sega (a svi znamo iz kog) meni je PlayStation oduvek bio sveti gral po pitanju konzola (GameCube nisam video ni kod koga u Srbiji, tako da do dan danas dovodim pitanje njegovo postojanje). Onda, na moje zaprepašćenje, je izašao PlayStation 2, koji po samom svom propratnom broju daje do znanja da je superiorniji od ovog prvog, i kao dete koje je igralo PS možda svega dva puta do tada (jer bi u igraonicama uvek bio zauzet) kao što neko ne može da shvati kako je kosmos beskonačan i iz čega nastaje pašteta, tako je i meni pojava PS2 bila krajnje enigmatična. Vremenom su se pojavljivale novije i naprednije konzole, a ja sam bio u društvu koje konzole sveukupno nisu zanimale, jer smo krenuli da režemo PC igrice na kojima je grafika postajala sve bolja, tako da nije bilo više dileme sa moje strane. Ali, drži ne daj, taj privremen period spokoja bi se prekinuo kada bih putem satelita ugledao reklamu za borilačku igricu, čiji su glavni akteri bili iz mog tadašnjeg najdražeg crtaća. Tada su sva ona potisnuta sećanja isplivala i moja sledeća misija je bila da se po bilo koju cenu dokopam Dragon Ball: Budokai Tenkaichi 3.

O IGRICI

Ovu igricu nam donosi Spike koji je naravno uradio prvu i drugu instalaciju ove franšize,  kasnije i preneo na konzole, tada nadolazeće generacije, naime PS3 i XBox360 sa Raging Blast naslovima, kao i za PSP sa Tenkaichi Tag Team.Takođe je Budokai Tenkaichi 3 specifičan zbog toga što je pored PS2 kao alternativnu platformu izašao i za Wii. Ono što je oduvek znalo da zbuni ljude popitanju ovih igara jesu njihovi naslovi koji su, em slični, em kontradiktorni po pitanju mesta izdanja. Idem prvo na ono najočiglednije: među brojnim naslovima Dragon ball igrica se ističu Dragon Ball Z: Budokai i Dragon Ball Z: Budokai Tenkaichi. Iako deluje kao da su to nazivi prve igrice i njenog nastavka, u pitanju su dve potpuno različite igrice, od dve različite kuće, sa različitim engineom. Da stvar bude još komplikovanija, Budokai igrice imaju po 3 instalacije, kao i Budokai Tenkaichi. A ono što je još smešnije, inostrana izdanja nose sa sobom japanske podnaslove (za obe franšize), dok u Japanu jedna nema podnaslov, a druga ima i to na Engleskom jeziku. 

Tako da ono, čisto da znate o čemu pričam:

• Dragon Ball Z: Budokai Tenkaichi (eng.) > Dragon ball Z: Sparking! (jap.)
• Dragon Ball Z: Budokai Tenkaichi 2 (eng.) > Dragon ball Z: Sparking! Neo (jap.)
• Dragon Ball Z: Budokai Tenkaichi 3 (eng.) > Dragon ball Z: Sparking! Meteor (jap.)

A za Budokai seriju samo izbacite "Budokai" iz naziva. Pa vi gledajte šta nam rade...

PRIČA

Igrica ima Story mode preko kog može da se pređe cela saga Zmajeve kugle, doduše počev od DBZ, pa DBGT i tek onda klasičan DB, ostavljajući nas na kraju sa What if sagom gde bi se pokačili protivnici iz različitih perioda (poput Cyborga 8 i Cyborga 16), kao i Special saga, kao sidequest, koja se bavi pričama iz dugometražnih filmova i specijala serije. Dosta je urednije i kompaktnije od samog crtaća u svakom slučaju (za šta sumnjam da im je predstavljalo izazov).

GEJMPLEJ

U pitanju je borbena igrica, tako da znate da se sve svodi na kombinaciju komandi i combo udarce. Komande same po sebi daju jasnu varijaciju mogućnost: udarac rukom, udarac nogom, odbrana, energetski udar (ki blast) kao četiri osnovne, kao i one sa strane poput levitacije gore-dole, sakupljanje energije, kao i transformacija određenih likova tokom borbe, a ako čega ima na pretek, to su likovi.

Ja sam se naigrao raznoraznih borbenih igara, ali broj likova u ovoj je apsurdan! Da, mogu se baciti argumenti da postoji 15 vrsta Gokua (nisam proverio, ali bez šale mislim da je legitimno približan broj), ali ono što to vadi jeste to što svaka od tih verzija Gokua ima svoje zasebne sposobnosti. 

Pogodiće se po koji Kamehame talas, ili Genki dama, ali zasigurno neće biti iste jačine i inteziteta. Svi napadi likova su zasnovani na određenim momentima iz stripa i crtaća koje su isti ti likovi i izveli i to koriste do punog potencijala. Gohan ima onaj "Porodični kamehameha" koji je potegao na Broly-ja u "Second coming" filmu, Goku u SSJ3 obliku koristi "Zmajevu pesnicu"  protiv Hirudagana kao što je u "Wrath of the Dragon", tako da ćete se svačeg nagledati što se napada tiče. 

Takođe, tokom bitke, pored klasičnih transformacija možete izvesti fusion da bi dobili likove kao što su Gotenks, Vegeto, Gogeta, ali naravno morate upravljati likovima koji su potrebni za spajanje, a možete odmah i od njih početi.Pojavljuju se likovi iz svih mogućih saga, specijala, filmova, do te mere da se pojavljuju i duh Deke Gohana i onaj đavo u helankama. Da, sećate se njega? Kakav antologijski karakter... 

Meni vam, pored klasičnog Story i VS modova nudi i Trening, Turnament mode (gde vas Mr Satan vodi i nudi različite turnire počv od Budokai tenkaichija do Cellovih igara), kao i mogućnost da upgradeujete svoje likove preko custom slottova koristeći Z poene koje možete "kupiti" poenima koje osvajate tokom Story moda, a usput možda i naletite na po koju Zamjevu kuglu i uz malo sreće možete prizvati zmaja da vam ispuni želju (doduše one koje vam on sam ponudi... smrad).

PREZENTACIJA I GRAFIKA

Grafika je krajnje jednostavna i što je najvažnije ne šteti dizajnu i estetici na koju smo navikli u stripu i crtaću, kao što biva kod takvih adaptacija. Odlučili su se shading tehnikom, pristup koji je i najlogičniji za ovakve stvari, sa preokretom u animaciji prilikom izvođenja energetskih napada gde mogu malo d se igraju particle efektima. U zavisnosti od inteziteta napada on može da utiče na likove i okolinu, tako da će se tokom bitke likovi prljati, odeća cepati, a stene i planine obarati, gde će u nekim slučajevima i Gokuova genki dama napraviti stenovitu paklenu pustinju okruženu magmom i lavom. Pomaže pri odličnoj atmosferi, jer se osećate kao da vaša dela imaju uticaj i da radite nešto konkretno (što se ne može reći za vaš život, *zing!*). Posebno kada se uzme period u kom je igrica izašla, kada je kvalitet grafike postepeno postajao sve jači i mnoge igrice se između sebe takmičile po sistemu "vadi da ga merimo", dizajneri su tačno znali da izdvoje i rasporede svoje resurse na najadekvatniji način.

ZVUK

Zvučni efekti su inspirisani onim iz crtaća i, što mi se najviše svidelo, jak uticaj je imala prva Dragon Ball serija, gde su zvučni efekti bili jedni od najistaknutijih elemenata (jer kada čujete ono *cin-n-n-ng* znate da će da izbije neko sranje). Muzika je kombinacija elektronike i hard roka i, što je najbolje, možete da se odlučite za numeru pre određene bitke u VS modu. 

...

Igrica je odlična za liečenje živaca, super je za društvo kada se okupi da pikate turnir + ako vole Zmajevu kuglu, to je još bolje! A ako neko u vašem društvu ne voli Zmajevu kuglu, taj vam jednostavno nije drug...

    

Welcome to the N.H.K. (2006)

Internacionalni naziv: Welcome to the N.H.K. 

Režija: Yūsuke Yamamoto 

  Originalni naziv: N・H・Kにようこそ! 

Prevod naziva: Dobrodošli u NHK ! 

Serija: animirana 

Broj epizoda: 24 

Trajanje: 24 min. 

Studio: Gonzo (Japan) 

Datum izlaženja: 9. jul 2006. - 17. decembar 2006 

Žanr: psihološka drama/komedija 

Teme: usamljenost, samoprognanstvo, depresija 

Odavno nisam pisao ovde. Možda zato što sam smatrao da nemam šta pametno više za dodati, možda su stegle obaveze, možda zato što ovo niko n čita. E, pa ništa od toga nije tačno! Već sam zaboravio ovo da postoji! Stisnu nekad godine i sa njima i obaveze, tako da zna čoveka da izludi sa vremena na vreme i preusmeri prioritete. Još kao klinac sam zacrtao direktivu po pitanju škole, profesije, čime ću se baviti, itd, itd. Međutim, kada se okrenete i vidite gde ste se našli u datom trenutku zna muka da uhvati, nekada depresija i sve to posle izrasta u samo prezir, koji je jedan od najgorih ishoda. Nekada vam prosto dođe da se izolujete od sveta i živite sami u sobom u sobi od 15 kvadrata. Tako da, šta drugo želim da vam poželim, nego Welcome to the N.H.K. !

PRIČA

Protagonista je Tatsuhiro Sato, 22ogodišnji nezaposlen mladić, koji je odustao od fakulteta još nakon prvog dana i živi zatočen između četiri zida svog jednosobnog stana. Ubeđen da to nije njegovom krivicom, već da je u pitanju zavera nastala od strane N.H.K.-a (japanskog javnog medijskog servisa) emitujući program koji stvara zavisnost kod mladih (prvenstveno putem crtaća) gde oni postaju članovi hikikomori društva (fenomen koji se javlja u Japanu čiji su adolescenti introvertni i sociofobični, odbijajući da napuste svoj dom). Međutim, jednom prilikom upoznaje 17ogodišnju devojku po imenu Misaki Nakahara, koja mu nudi svoju pomoć, kako bi mu pomogla da se oslobodi svog trenutnog stanja.

LIKOVI

Znate onda kada kažete sebi nešto tipa "Od sutra počinjem da učim, ali stvarno!" ili "Počinjem sa trčanjem!", a vi sami znate još prilikom završavanja poslednje reči te izjave da je nećete ispuniti? Tatsuhiro Sato je izgubljena duša koja smatra da ga je svet oštetio, te počinje da ga odbija i pravi sopstven, na terenu koji mu je najbliži. Četiri godine živi sam, okružen pikavcima, razbacanom odećom i kesama punih đubreta. Ciničan je i depresivan većinom vremena, odbijajući bilo kakav kontakt sa sopoljašnjom okolinom i ljudima. Prati ga kompleks niže vrednosti i strah od neuspeha. Međutim, kada mu iznenadni gost pokuca na vrata, počinje da dovodi u pitanje svoje trenutno stanje i započinje jedan dugotrajan i iscrpljiv proces mirenja sa samim sobom. Iako je licemeran i anksiozan, zapravo je vrlo nežna i emotivna osoba, koja je jednostavno izgubila na sopstvenom putu i od straha da ne zaluta na neko pogrešno mesto, on odbija da se makne. čak suprotno, on ide nazad. Zna da bude labilan i povodljiv, što još više doprinosi njegovom stanju.

Za razliku od Tatsuhira koji je večito neodlučan, ako je ko zacrtao sebi cilj, to je Misaki Nakahara. Misteriozna devojka sa suncobranom koja se pojavljuje pred Satovim vratima je istovremeno i njegov spas. Ova introvertna osoba dobre duše želi svim srcem da mu pomogne da se izvuče iz muka u kojim se našao, konstantno tolerišući njegova izvlačenja i laži. Iako se svom silom trudi da mu pomogne, Sato odbija da joj u potpunosti poveruje, jer mu njeni motivi nisu jasni, do te mere da je čak i tajnovita po pitanju same sebe i svoje prošlosti. Međutim, kako se serija odvija, tako se polako i njena motivacija i prošlost razotkrivaju.

Kaoru Yamazaki je Satov komšija do vrata sa kojim deli sličnu prošlost. Obojica su išli u istu srednju školu, s tim što je Yamazaki par godina mlađi, s tim što im je sadašnjica znatno drugačija. Yamazaki, za razliku od Sata nije povučenjak, ide na fakultet i ima jasno zacrtan cilj - želi da pravi hentai igrice. Takođe je samog sebe prihvatio onakvog kakav jeste i ne stidi se što gleda crtaće, sakuplja igračke i postere (mada ako znate za hentai, onda možete misliti na kakve se stvari ovaj mladić loži). Yamazaki je nezadovoljan svojom sredinom i nedostatkom entuzijazma i ljubavi prema igricama i programiranju od strane svojih kolega i strah ga je da ne napravi nešto čim bi se ponosio (iako su to pogane igrice za poganu 

decu).

Ima još par likova, ali ne bih da zalazim u njih jer se ne pojavljuju baš tako rano (iskreno sam razmišljao i za Yamazakija da l' ću), ali ono, nije kao da ovo neko čita, ali staću ovde. (takođe me mrzi)

Šta je meni najviše zapalo oko po pitanju likova. Svako od njih prolazi kroz egzistencijalnu krizu, koja se vezuje sa tri glavna vremenska osvrta: prošlost, sadašnjost i budućnost. Za prošlost se najviše vezuje Misaki. Njena glavna motivacija je zasnovana na njoj i ono što je proživela u svom detinjstvu što je ujedno i razvilo taj nagon za pomaganje drugima. Sa sobom nosi veliki teret od malena i odlučuje da ignoriše to i usesredi se na tome kako pomoći nekom, jer njoj nije mogao niko da je ustupi onda kada joj je bilo najteže. Sato predstavlja sadašnjost, jer uporno ignoriše da se osvrne i sumira šta je sve uradio i kakve prilike propustio da bi se našao tu gde jeste, odbijajući da uradi bilo šta korisno zarad sopstvene budućnosti, gde mu svaki plan daljeg rada iščezne još u samoj fazi koncepcije. Sažaljeva i kritikuje samog sebe zbog pozicije u kojoj je trenutno i tu sadašnjost pretvara u čitavu večnost, gde se nalazi kao u vakuumu i beztežinskom stanju. Budućnost je očigledno Yamazaki, jer se svojski trudi da napravi nešto od sebe, po svakoj ceni. Međutim, kako vreme odmiče, a on ostaje bez bilo kakvih rezultata, hvata ga panika i bes. Iako je po prirodi introvertan, duboko u sebi je isfrustriran, jer se mnoge stvari očekuju od njega od strane drugih ljudi i živi dvostrukim životom, kojim se mogu i ostali akteri poistovetiti. 

DIZAJN I ANIMACIJA

Kvalitet animacije zna nekad da odskače od epizode do epizode. U pitanju je Gonzo koji se inače bavi uglavnom naučno fantastičnim i akcionim žanrovima, tako da će im se ovaj projekat u filmografiji poprilično istaći, jer sam ja lično od njih navikao samo na samuraje, džinovske robote i džinovske robote samuraje. Ali u svakom slučaju sama animacija u konceptu ne bi trebala da bude zahtevna (pogani ljudi koji sede po kući i igraju pogane igrice za poganu decu), ali nisu hteli jednostavno tu da stanu i uspeli su da provuku krajnje impresivne stvari koje samo doprinose doživljaju. Kao kada uzimate krompir na kilo (student sam na samofinansiranju), pa vam prodavac progleda kroz prste i vi ste po principu: niste trebali, ali hvala vam puno! Takođe se javlja jak kontrast koji treba da ocrtava Satovo (ili Satoovo? lingvisti, upomoć?) mentalno stanje i imate fizičku reprezentaciju toga koliko je lik zapravo skrenuo. Ne bih znao ko je odgovoran, da li dizajner, direktor animacije, reditelj, ali u svakom slučaju - sjajna stvar!

MUZIKA

Iako zaplet i koncept mogu da zavaraju ljude da je ovo u pitanju nešto krajnje depresivno i da ubija u pojam (topli pozdrav za Serial Experiments Lain , čiji je dizajner likova uradio naslovnu za Welcome to the N.H.K. ) serija ima krajnje vedru atmosferu i jedan od presudnih faktora je muzika. Izuzetno atmosferična, ona varira od roka, preko panka, malo bluza i po koja balada. Šarenolika je i za razliku od mnogih OST-a ova nudi širok spektar različitih numera, instrumentali i pesme, čije ukupno trajanje izađe skoro na 3 sata i super je imati je u pozadini prilikom nekog rada. Tako ja nekad pustim dok učim (hah!).
Muziku potpisuju Pearl Brothers, a moram istaći da je razlog zbog kog sam uzeo da gledam ovaj anime uvodna špica "Puzzle" od Round Table,  jer mi se iz nekog strašno svidela (haha, slušaš Kineske pesme!) koja takođe nudi opasne vizuelne elemente (i vuče mi na Monogatari seriju studija Shaft ).

...

Kroz seriju se javljaju motivi dualnosti prikazani kroz samokonfliktne ličnosti. Svako daje lažnu sliku sebe i negiraju svoje realno psihičko stanje, tvrdeći da su svi srećni i zadovoljni tu gde jesu i da su u miru sa samim sobom. Takođe se bavi društvenim problemima u Japanu koji su dan danas aktuelni, iako je roman na kom je zasnovana nastao još 2002. godine. Pored depresije i sociofobije kao motivi se javljaju i suicidalnost i besparica (hej, pa ovo je kao kod nas!). Serija je još uvek po mom mišljenu relevantna jer su teme koje proučava i dalje aktuelne. Overite, možda vam spasi život!

Linkovi

Zvanični sajt

IMDB

ANN

The Grim Adventures of Billy & Mandy

Svako će reći da su '90e sa sobom donele niz crtaća koji su bili, u svakom slučaju, sami po sebi specifični, a po ukusu ne za svakoga. Preko crtaća poput „Ren & Stimpy“, „Cow & Chicken“, „Ed, Edd, 'n' Eddy“ i mnogih drugih, televizija je zahvaljujući klincima koji su bili vatreni navijači napomenutih serija uspeli da prenesu taj „šmek“ i u sledeću deceniju. Tako se 2000. godine na Cartoon Network kanalu, u junu mesecu, pojavila animirana serija pod nazivom „Grim & Evil“, koja bi kasnije dobila svoj spin-off: „The Grim Adventures of Billy & Mandy“.

          Serija prati trapavog i glupog dečaka Bilija i neprijateljski raspoloženu muškobanjastu devojčicu Mendi i njihovim avanturama sa samim otelotvorenjem smrti- Grimom, koji je osuđen na sva vremena da im bude „najbolji prijatelj“, jer je izgubio u igri limba, dok su se kockali za dušu Bilijevog hrčka. Svako normalan se verovatno pita „Šta je moglo od ovakvog koncepta uopšte i da proizađe??“; pa, u svakom slučaju smo pored serije dobili mnogo reklamne robe, a šta je reklamna roba bez video igara.

O igrici

          Igrica je izašla 2006e, a razvijena je od strane High Voltage Software-a i Full Fat-a. Izdavačka kuća je Midway Games, koja je najpoznatija po “Mortal Kombat” franšizi. Za dizajn je zadužen Cartoon Network Interactive. Sama igrica je dostupna na mnogim konzolama, poput: Nintendo GameCube, PlayStation 2, GameBoy Advance, kao i Wii. Žanrovski je fighting game, a praktikuje i single i multiplayer mod.

Priča

          Grimov Mojo Ball stupa u kontakt sa ljudima iz grada Endsville, koji potom stiču „natprirodni gnev“, te izbija opšti haos u gradu. Na Biliju, Mendi i njihovom drugaru Irvinu je da spasu grad, prolazeći kroz nivoe koje sadrže reference iz epizoda serije.

Gejmplej

         Svaki nivo raspolaže predmetima koji samo čekaju da ih uništite, i velikim brojem poena pod nazivom “progression points”, pomoću kojih možete ulaziti u pod-nivoe.

‘         Što se tiče samih likova- svi dele iste karakteristike. Svaki od njih može da koristi lakše i teže udarce, da pokupi lakše predmete, a čak i druge igrače, da se zalete, naprave dupli skok (prilikom skoka da ponovo pritisnete taster za skok dok je vaš avatar još uvek u vazduhu) i možete “pozajmiti” moć od Grimovog Mojo-a i dobiti power up i bićete u stanju da napravite snažniji combo udarac. Tako da, bez obzira na to koga ćete izabrati za avatar, sve se svodi na istu formulu- pravićete combo udarce, aktiviraćete in-level event-e, prikupljati raznorazne predmete i oružje, kao i zadovoljstvo da možete da izudarate svog protivnika u borbi.

          Sam gejmplej, od nivoa, do pokreta i sposobnosti likova je šablonske prirode. Međutim, ono što izvlači igricu iz tog ponavljanja jesu kostimi koje možete otključati, oružje i modovi u samom gejmpleju zahvaljujući kojima možete produžiti doživljaj prelaženja nivoa. Igrač od oružja ima na raspolaganju buzdovane, helbarde, mačeve, kosti, čekiće, palice i kose, kao i bacače plamena, sluzne topove, topove za kontrolu uma. čak i vakuumski čistač. Arsenal oružja raste kako igrač napreduje uz nivoe i može da otvori nove modove za VS arenu. 

          U VS modu možete izabrati do 4 različite ekipe sastavljene od bilo kojih od 15 likova. Postoji 9 modova na raspolaganju, a što više igrača- to veselija bitka. Modovi se izuzetno razlikuju jedni od drugih i postoje oni poput Last Man Standing moda koji sam po sebi klasičan pristup, što se može zaključiti iz samog imena. Međutim tu su modovi poput Basket Eye Ball, Skull Keeper koji pomeraju granice svakog VS moda na koje smo navikli. 

Prezentacija i grafika

          Od grafike nemojte da očekujete puno. U pitanju je 3D za koji bi neki tvrdili da je ispod proseka, ali za ovakvu vrstu igrice i gejmpleja je sasvim prikladan i treba ga prihvatiti za ono što jeste, a ne ono što biste želeli da bude. Cell-shade dizajn se još jednom pokazao kao adekvatan pristup adaptaciji animiranih filmova/serija, kao i stripova. Jedina mana je niska rezolucija koja može zasmetati oku ponekad.

Zvuk

          Ono što je veliki plus u ovoj igrici jesu muzika, zvuk i naravno- glasovna gluma. Cela originalna postava je tu, svi su u svom najboljem izdanju, a šta se još može reći kada je čak i legendarni Weird Al doprineo igrici svojom glasovnom glumom. 

Rezime

          Igrica je adekvatan prikaz same serije. Igrači će dobiti osećaj sličan onom kao dok gledaju seriju, ali ovog puta dobijaju bonus jer će moći i da oni doprinesu priči i da iskuse taj otkačeni svet kakav svi poznajemo iz prve ruke. Ako volite seriju- onda ćete definitivno obožavati ovu igricu. 

SpongeBob Squarepants: Battle for Bikini Bottom

          Ko živi u ananasu na dnu mora? Sada je postao kultna ikona, jer to je fora. Niko drugi, nego Sunđer Bob Kockalone.  Protivno njegovoj dragoj prirodi i sunđerastoj građi, poput meteora je udario u svet animiranih junaka i osvojio srca dece, njihovih starijih braća i sestara, roditelja... Šta je to što ga čini toliko posebnim? Možda upravo vedrina i entuzijazam kojim neprestano zrači, njegove krupne oči, željne znanja, a pre svega razonode, a možda postoji neka tajna u vezi sa tim kockastim pantalonama... U svakom slučaju, za kratko vreme je postao jedan od najprepoznatljivijih i najomiljenijih junaka današnjice. Pored igračaka, dugometražnog filma, čak i vožnje u zabavnom parku zasnovanom na seriji, svakako se očekuje da postoji i istoimena video igrica. Sunđer Bob se pojavljuje u preko petnaest inkarnacija u vidu video igara, među kojim je i „SpongeBob Squarepants: Battle for Bikini Bottom“ iz 2003. godine.

O igrici

          Igrica je razvijena od strane kompanija, kao što su AWE Games, Heavy Iron Studios (koji je pored još nekih naslova Sunđer Boba radio u vidu video igre radio i Scooby-Doo! Night of 100 Frights, The Incredibles , Ratatouille, WALL-E , Up) i Vicarious Visions (Monsters Inc., Spider-Man, kao i Tony Hawk igre. Izdavačka kuća, THQ, je omogućila ovoj platmorfskoj igrici, sa elementima akcije i avanture, da njeni ljubitelji uživaju putem raznih gejmerskih konzola kao što su PlayStation 2, Nintendo GameCube, Xbox, Game Boy Advance, kao i putem PC-a.

Priča

          Plankton, zli i pokvareni stanovnik Bikini Bottoma (srp. Koralovo) koji u seriji stalno pokušava da oduzme Krusty Krab (srp. Keba Kraba), restoran brze hrane, bacio se na još zlodela. Pravi mašinu pod nazivom Duplicatotron 3000, kako bi proizveo vojsku robota. Međutim, tek nakon proizvodnje primećuje da je prekidač podešen da „Disobey“ (srp. neposlušnost) i roboti ga izbacuju iz Chum Buketa. Sada je na Sunđer Bobu (u PC i GBA verziji, dok su u ostalim cerzijama prisutni Patrik i Sendi) da spase Bikini Bottom od zlih robota.

Gejmplej

          U svim verzijama (sem za PC i GBA) možete postati Sunđer Bob, Patrik (debela ružičasta morska zvezda, Sunđer Bobov komšija i najbolji drug), ili Sendi (veverica koja je došla iz Teksasa i sada boravi u Koralovu). Međutim iako su njihove uloge i sposobnosti slične, nisu u potpunosti identični. Svako od njih ima specifičan način skoka, napada, kao i kombinaciju skoka i napada: Sunđer Bob ima prednost u udaranju objekata koji se nalaze iznad njega tako što je u stanju da stvori balončiće od sapunice i od njih napravi kacigu; Patrik ima prednost u gađanju služeći se voćem koje nađe na putu; Sendi ima sposobnost da se služi konopcima koji joj omogućuju brži transport. U zavisnosti od nivoa, likovi se mogu menjati na autobuskim stanicama koje su raspoređene širom mape.

          Takođe, u igrici je prisutan veliki broj lokacija prepoznatljivih iz serije, kao što su: Jellyfish Fields, Downtown Bikini Bottom, Goo Lagoon, Mermalair, Sand Mountain, Rock Bottom, Kelp Forest, The Flying Dutchman's Graveyard, i Sunđer Bobov san. Igrač se može sukobiti sa robotima na lokacijama kao što su The Poseidome, The Industrial Park, i The Chum Bucket Lab.

          U igrici su prisutne tri vrste predmeta koje igrač može sakupljati: sijajuće predmete, zlatne spatula i Patrikove čarape (molim Vas, nemojte da zatvarate Fanzin, sve će se objasniti). Naime, sijajući predmeti predstavljaju neku vrstu valute u igrici. Izuzetno su jednostavni za sakupljajne, jer se od igrača ne zahteva da trči za svakim, već vaš avatar je istovremeno neka vrsta magneta tako da sve uleti u njega, a time in a “račun”. Služe za plaćanje putarine u igrici, a takođe se mogu njima otkupito zlatne spatule od gospodina Krabe. Uloga zlatnih spatula je da omoguće igraču prolazak kroz ostale oblast ii skrivene su širom mape. Takođe se mogu uzeti od Lignjoslava i ostalih likova iz igrice. Tada Patrikove čarape ulaze u priču; kod Patrika se čarape menjaju za zlatne spatule.

          Širom igrice se pojavljuju mnogi oblici pomagala, kao što su trambuline pomoću kojih igrač može likom kojim upravlja da dospe do ivica i udaljenih platforma. Takođe su prisutna razna dugmad i pritisne ploče.  Postoji i par mini-igara kao što su Whack-A-Tiki, The Rolling Ball, Ske-Ball, The Funnel Machines i Cruise Bubble Challenge.

Prezentacija i grafika

          Ono što je izuzetno uočljivo u ovoj igrici jeste adaptacija likova u 3D oblik. Dizajneri su dali sebi potpunu slobodu i dozvolili su sebi da se igraju i eksperimentišu ovim aspektom. Jedan od najinteresantnijih elemenata jeste boravak Sunđer Boba u Sendijinoj kući (Tree Dome-u) gde bi Sunđer Bob osmežurao i gotovo izmenio svoj izgled. Mnogi objekti su „obloženi“ odgovarajućom teskturom, dok po koji detalj ispravlja bilo kakav oblik „greške“, ili nepotpunosti.

Zvuk

          Muziku će svaki ljubitelj serije prepoznati iz epizoda. Veliki broj zvučnih efekata je takođe pozajmljen iz serije, kao što su škripanje koje proizvode Sunđer Bobove cipele, tandrljanje prilikom pokreta robota, kao i efekat odbijanja određenog predmeta od neke površi. Svi glumci koji pozajmljuju glas likovima iz serije pozajmljuju i u ovoj igrici (sem gospodinu Krabi). Dijalog je identičan onom iz serije, što daje određen ton, te bogati karakterizaciju.

Rezime

          Igrica ne zahteva puno od igrača, čak naprotiv, igrajući ovo, imaćete osećaj kao da ste u nekoj produženoj epizodi ove serije i uživaćete podjednako, ako ne i više. Preporuka za sve ljubitelje, ali i za one što ne prate serijuu, a koji su malo tolerantniji.